#konevolicipele - peti rođendan

Imam  u poslednje vreme problem da počnem.
Krećem i krećem i kreeećem, plan je uvek kristalno jasan i samo što se ne bacim na posao... A onda se samo ležerno okrenem na bok i nastavim da čitam. Ili da gledam u plafon. Ili da skrolujem niz ništa i uz svašta. Lupam srca. Pa se opet okrenem. Pojedem badem u odelcu od čokolade. Žvaćem. Zažmurim. Pomislim na obaveze, jače zažmurim...
U svojim dvadesetim (da, napustila sam tu dekadu, moram apdejtovati about me sekciju) uvek bih sebe beskrompromisno opisivala kao lenju. Doduše, to je izgleda postojalo samo u mojoj glavi, uporno sam gajila tu iluziju.
Ja, devojka odmora, leta, sunca. 
Bezbrižnost kao lajtmotiv, ograničena odgovornost kao must have.
A onda... Onda su došle te (o užasa!) tridesete.


Bila je sreda. Bilo je podne. Bilo je toplo. Sedela sam pred velikim buketom belih božura. Gledala u svoje crvene nokte na tastaturi, srkala kafu na slamčicu, osvrtala se po kancelariji... Lenja devojka sa plaže prešla je u ganc novi age box, a svakako je revidirala i neke stavove.
Pre svega viziju i shvatanje sebe same.
Ne znam kako sam tada definisala lenjost, ali ta dvadesetogodišnjakinja sa (ponekad) premalo mozga,  je tridesetogodišnjakinji hladnokrvno predala štafetu sa karijerom ravnom dugom ravno 10 godina, čitava decenija rada u struci, u medijima, u magazinima.
Osim toga na poklon je dobila i još 5 godina, ovog bloga. Bloga o svemu i svačemu. Nazivanog i modni i lajfstajl i kako god već da je u tom trenutku bilo moderno.  Za mene je to moj bookmark, zbirka svega što želim, trebam, čemu se nadam... Zapisi, komadići, crtice.
Sastaviću valjda jednom šta to zapravo hoću.
Počeo je kao jedno mesto za tralaliranje, kao mali beg iz PR sveta u kome sam se slučajno obrela, kao digitalni CV kako bi me nekad ovi iz ELLE magazina primetili. I jesu.
Ali, u neke krivine upala sam sasvim slučajno, u punoj brzini. 
Da li sam 2010. godine mogla da pomislim da će me blog odvesti okolo naokolo, preko planete: u Ameriku i Kambodžu. u Milano, Pariz, Berlin, Kopenhagen, Stokholm, Frankfurt, Dablin, Prag, na Mikonos... Da će me smestiti pored Mile Jovović, preko puta Ume Thurman, uz Garance Doré i Ashley Olsen... Da će od magazinskog, skrenuti u lično. Da će koncept apsolutno bez fotografije, preći u novi foto hobi. Da će otvoriti mnoga vrata, da će preći sve granice. I najbitnije da će me dovesti do sjajnih ljudi sa kojima se sad svakodnevno družim onlajn i oflajn.
Definitivno nisam ni mogla da zamislim da će pobeći sa svoje www adrese i preći u treću dimenziju, a upravo se to desilo prošle nedelje.
"Ko ne voli cipele, ne voli ni ljude" proslavio je svoj peti rođendan baš kako mu dolikuje, u luckastoj tropskoj atmosferi uz lampione i balone. Uz mnogo smeha i kucanja čaša. Uz litre i litre Aperol Spritza i Camparija. Uz kockice leda, pasirane breskve i maline. Uz fantastičniju od fantastične oranž tortu sa ananasom i glazurom od Aperola iz maštovite radionice Fini.
Na splavu Hot Mess uz odličan ritam za koji je bila zadužena DJ Aleksandra Erić.

Uz sve one koji su bili uz mene još u prošlom veku kad sam ih gnjavila pričama o nekom blogu, nešto, negde. Uz sve one koje sam tokom ovih pet godina skupila, kao moje pleme. Uz sve one sa kojima delim istu strast, misiju, životnu ideju. Sve one koji koračaju opušteno kroz život čineći ovo mesto lepšim, čineći i sebe i svet boljim.
Od groznog sivog dana na koji se sručila dosadna kiša, stvorili smo narandžastu sunčanu oazu. Možda sam napokon shvatila da ipak imam tu štrebersku crtu, ali ne, još nisam odustala od plaže kao životnog stava. Još na repeat vrtim I got pocket full of sunshine (i ne plašim se da ga upotrebum ;) ).

I šta ću sada raditi sa blogom? Nemam pojma. Da li ću pisati redovno i sastavljati pokajničke postove zašto me nema? Neću. Biću tu (i tamo). Biću tu kad ne krojim novi sadržaj za ELLE i ELLE Decoration, jer sam vazda bila print devojka (a imam i dovoljno godina, da to i dokažem). 
Da li ću juriti brojke? Apsolutno ne. Jer sam mušićava i sve mi brzo dosadi, a posebno ta besmislena klik trka. Živeću, disaću, pisaću. Samo kvantitet, nikada. 
Pokušaću da ugušim tu malu štreberku i da je nateram da pobegnemo na more na nekoliko meseci (ili možda zauvek), pa da budem poštena full time blogerka. Ili ne moram. Možda ću se odseliti na moju stenu kraj slane vode i nestati. Gledati u sunce, kuvati, mazati nokte, postojati. Prvobitni cilj bloga odavno je ostvaren (pre tačno tri godine), a u ovoj fazi prepustiću se go with flow stavu, dozvoljeno je isključivo hakuna matata raspoloženje!
Zabavljaću se. Jer je to poenta svega. Ne gubite to iz vida.
Hvala puno svima koji su došli da ulepšaju slavlje. ♥

Čaša gore za nove avanture!

Fotografije: Dragan Radojević (više pogledajte OVDE)