 |
| @ivanajagodic |
.efekat leptira.
Jedan post u kome
lamentiram o svom životu, žalim se na sudbinu, tastaturom sanjam i na kraju prizivam lenji Pariz.
Jedan nadređeni koji je slučajno kliknuo na taj post i dan kasnije jedna predata ostavka.
Jedno
poznanstvo, koje je tek tako dovelo do
sledećeg radnog zadatka.
Jedna (moja) nova godina, jedna proslava i onda taj
Pariz!
Jedan blog, 782 objavljena posta.
Jedna velika želja. Plan. Ideja. Odluka. Cilj.
Ono što pokreće.
Vodi od
Pete Avenije, preko
Campari akademije,
Ajfelove kule i hotela Costes, sve do trećeg reda stolova sa leve strane, do plave daktilo stolice,
ružičastog pokala, i tri veštačka božura.
Ta slatka ironija. Ovaj blog napravljen kako bih se nekad domogla te plave stolice i tih božura smeštenih u sred beogradske ELLE redakcije.
I bio je moj čarobni ćilim. Ali sad baš zbog toga ne stižem da budem vredan član
online zajednice.
I sve tako ludo umišljam da postoje ti neki ljudi koji u stopu prate sve moje oblike i
ofline i
online crtice... Hmmm možda i postoje...
Zapravo to je samo jedan čovek i da, to sam ja!
Dužna sam. Da spojim linije. Dovršim sliku. Obojim skicu.
Da vas povedem iza scene, iza papira, iza savršeno promerenih proreda, iza razmaka i podvučenih reči. Baš tamo gde sam uživala da virim dok sam bila verni (i sitničavi) čitalac.
