Michaela Residence

Oni neki čudni dani.
Ti neki dani kad bih kada me život zove jednostavno pustila da samo zvoni. Tuu. Tuuu. E ja bome nisam tu!
No, to nažalost ne mogu, pod a) jer obaveze napadaju po svom strogom rasporedu, a pod b) jer sam ostala bez telefona, kartice ili bilo kakvog sredstva komunikacije (long story). Ali, za te dane kao džoker imam svoj mili blog.
Pa kad bih na ludi život zavrištala, ja dođem ovde i pravim se.
Nije Beograd, već Santorini. Nije novembar, već septembar. Nije mrak, već sumrak. Nisam tu, već tamo.


I sofa pored bazena. Bazena koji gleda na pučinu. I veliki jastuci i najmekanije mekano ćebence. Plamen sveće i bele zavese koje lepršaju na vetru. Bose noge i čaša savršeno ohlađenog šardonea. Nebo iz plave u oranž, pa ružičastu, dok se sve boje ne rastope. Spore melodije i meškoljenje. Gutljaj i pogled u daljinu. Zen.
Za svaki slučaj u mali crni notes dopisujem vilu Michaelu.