Instagram Hvar Moments

The time is now!
Za crvenu olovku i podvlačenje. Vreme za konačno zaključivanje odmora i objavu definitivne kapitulacije pred avgustom. Letovanje je prošlo! (Tjah!) Ali, ta informacija me nije zatekla nepripremljenu, već sam ja nabavila agendu za 2013. godinu i ucrtala od kad do kad (ako nas još bude tad). Jer, moj život dobija smisao na 30+ i kako godine prolaze sve je teže vratiti se u rutinu. Izgleda da moj unutrašnji Robinzon Kruso sve glasnije želi svoje ostrvo - po svaku cenu!
No, dok ne nađem to neko samo moje, imam Hvar.


Moj koliko i svačiji, i svi mi mislimo da je baš naš. Oni koji su bili razumeju, oni koji nisu, začuđeno me gledaju. Neka gledaju. Oni koji znaju, znaju da mora, pa mora, bar par nedelja.
Jer je jutarnja Lavazza na Pjaci bolja od bilo koje kafe. Dok lenjo listamo dnevne novine, držimo glavu koja pulsira. Dok se iza stranica krijemo od ljudi koje smo upoznali sinoć. Dok pridržavamo šešire i veselo mašemo novim prijateljima. Pa se sa svih strana (sveta) polako skupljaju društva, pa svi zajedno da okrenemo još jednu kafu, još jednu Colu, još jednu cedevitu. Smejemo se, prepričamo, pucamo od smeha!
Sklapamo mape sinoćneg provoda i mislimo na koju ćemo li plažu. Pa štrafta u novim špagericama.

Sa ostrva na ostrvo. Hvar se menja nekim manjim okolnim, brzo kroz tirkiznu vodu, kroz talas, između brodova, pa hop. Oni željni društva iz Beograda iskrcaće se na Stipansku, neki na Palmižanu, a ja brod napuštam na Jerolomu. Jer je lep osećaj imati svoju stenu. Onu stenu koja verno čeka iz godine u godinu. I ne, neću vam reći gde je. Moja stena i moj mir. Oni momenti koje panično želite da zamrznete do zauvek. Probala ja, nažalost ne pali.

Ali bar tih dana može da se živi po naopako. Ili kako ja volim da kažem baš onako kako bi trebalo. Svaki dan drugačije. Bez plana, sa planom, bez ideje, sa idejom... Svakako će svaki doneti nešto novo za herbarijum uspomena. Presujem sećanja.
I sve je dozvoljeno i sve je okej. Pa zašto da ne visoka stopa i mehurići, ma ko mari da li je podne! Pa se svi ljuljamo i palme i talasi i um se onako zaljulja... Na dobro! Peškiri na pruge i fado.
Jel sam već rekla da bih do zauvek ostala?

A kad krene da se gasi dan? Pa se pali život. Vatromet živosti, smeha i igre? Eh.
Dok se boje menjaju, menja se raspoloženje. Iz dobrog u bolje, iz sjajnog u fenomenalno... I sve tako dalje. Lelujanje se nastavlja uz gledanja zalaska, sa rukom u ruci, ili sa rukama ka suncu, sasvim je svejedno. Dan se razmrljava... A ja stavljam tri tačke... Jer neka sećanja moraju da ostanu samo moja.
Ćao leto. Vidimo se uskoro!